Međunarodni praznik rada – 1. Maj

Borba za „tri osmice“, za pravo na rad i dostojanstvene uslove rada, za društvenu solidarnost…nije izgubila na aktuelnosti ni danas. Radnički pokret, odnosno sindikalne organizacije, čine sami radnici – članovi sindikata. Bez sindikalno organizovanih radnika, spremnih da zajedno podignu glas za svoja prava, radnički pokret ne bi nikada ostvario uspehe postignute do danas – od osmočasovnog radnog vremena, do prava na zdravstveno i penzijsko osiguranje, i slično.

Takođe, ni danas se ne mogu očekivati značajni uspesi u brobi za unapređenje prava radnika, bez sindiklanog organizovanja i bez spremnosti da se zajednički podigne glas za naša prava. Samo jedinstveno i zajedno, ujedinjeni u borbi za dostojanstveni rad i život, imamo snagu da menjamo svet.

1. maja 1886. godine radnici širom Sjedinjenih Američkih Država stupili su u generalni štrajk, sa zahtevom da se radno vreme ograniči na 8 sati dnevno. Prosečno radno vreme u SAD-u u to vreme bilo je preko 60 sati nedeljno, tokom 6 radnih dana. U mnogim fabrikama radnici su radili i više od 12 sati dnevno. Tokom mirnog protesta u Čikagu 4. maja je eksplodirala bomba, za koju nikada nije utvrđeno ko ju je bacio. Policija je odgovorila pucajući na protestante, pri čemu su četiri radnika izgubila život. Sedmorica organizatora protesta osuđena su na smrtne kazne zbog „zavere“, iako nije bilo dokazano da su oni bacili bombu.